Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Svo­je­vre­me­no sam u Da­nu ob­ja­vio ko­lum­nu pod sle­de­ćim na­slo­vom: “Da li Cr­na Go­ra ula­zi u NA­TO ili NA­TO ula­zi u Cr­nu Go­ru”. To je bi­lo isto­ga da­na ka­da je La­vrov bio u zva­nič­noj po­sje­ti Cr­noj Go­ri – pri­je, mo­žda, dvi­je go­di­ne. To pi­ta­nje je i sa­da ak­tu­el­no!
Ri­ječ „sta­bil­nost“ sta­vio sam pod na­vod­ni­ke. Vi­dje­će­te i za­što? Ela­bo­ra­ci­jom ove te­me že­lio sam da bu­dem bli­ži na­u­ci, a ma­lo da­lje od po­li­ti­ke. Ina­če ovo pi­ta­nje zah­ti­je­va i je­dan, i dru­gi pri­laz. A naj­vi­še – pa­tri­ot­ski.
Ako smo se raz­ja­sni­li, on­da bih mo­gao kre­nu­ti u da­lju ela­bo­ra­ci­ju.
NA­TO se odi­sta na­met­nuo kao te­ma i di­le­ma, ne sa­mo na­ma u Cr­noj Go­ri. Mo­glo bi se re­ći da sve no­vi­ne svi­je­ta – sve vi­še, čak i sva­ko­dnev­no, pi­šu o NA­TO-u. Ne­ko ga ku­di kao ku­ka­vič­ko ja­je; mno­go če­šće ga hva­le – kao spas i si­gur­nost za sva­ko­ga – dr­ža­vu i na­rod. To se či­ni ta­ko če­sto da se mo­že usko­ro oče­ki­va­ti da je ri­ječ NA­TO postane si­no­nim za mir i bla­go­sta­nje. Ma­te­ma­ti­ča­ri bi to već zna­kov­no iz­ve­li vr­lo jed­no­stav­no: „NA­TO=mir i bla­go­sta­nje!“
„Ana­li­ti­ča­ri“ u svo­jim ko­men­ta­ri­ma idu još da­lje. „NA­TO-pred­sta­vlja ko­rak i pri­log ukup­noj sta­bi­li­za­ci­ji u re­gi­o­nu.“ Ta­kvu im­pro­vi­za­ci­ju bi, ipak, tre­ba­lo po­ja­sni­ti. Ako je ri­ječ o sta­bil­no­sti – po osno­vu go­lo­ga stra­ga od ra­ta i sve­ga što on do­no­si čo­vje­ku i čo­vje­čan­stvu – on­da bi se to mo­glo pro­tu­ma­či­ti da nas NA­TO ne­će opet bom­ba­r­dova­ti, kao 1999. go­di­ne, i na­ni­je­ti nam 100-mi­li­jar­di šte­te! Ali taj de­talj u se­bi sa­dr­ži i naj­o­štri­ju op­tu­žbu protiv NA­TO-a: Ako ne­ma NA­TO-a ne­ma ko da ugro­ža­va mir i mi­ran ži­vot.
Prito­me se pri­sje­ća­mo da se NA­TO pr­vi na pla­ne­ti kon­sta­tu­i­sao kao ofan­ziv­ni voj­ni sa­vez, od­mah na­kon II svjet­skog ra­ta. De­se­tak go­di­na po­slije to­ga osno­van je Var­šav­ski pakt, kao de­fan­ziv­ni voj­ni sa­vez (1955). Kao po­ja­šnje­nje na­ve­šće­mo po­da­tak da je da­na­šnja Hr­vat­ska ri­je­ši­la da po­tro­ši sto­ti­ne mi­li­o­na eura da na­ba­vi ofan­ziv­ne ra­ke­te ka­ko bi se „sta­bi­li­zo­vao“ mir na Bal­ka­nu. Sr­bi­ja je od­go­vo­ri­la na­mje­rom da na­ba­vi de­fen­ziv­ne ra­ke­te – iste fi­nan­sij­ske vri­jed­no­sti, uz ka­men­tar: ne ku­puj­te vi ofan­ziv­no oruž­je, pa ne­će­mo ni mi ku­po­va­ti de­fan­ziv­no oruž­je. A sve se fi­nan­si­ra iz dže­pa na­ro­da, ko­ji se ne pi­ta ni šta mi­sli o NA­TO-u i osta­lom, po­go­to­vo kod nas u Cr­noj Go­ri.
I pr­kos je fak­tor „sta­bil­no­sti“ – bi­lo gdje na pla­ne­ti. Ako NA­TO ni­je osno­van da ugro­ža­va mir, on mu za­i­sta pr­ko­si. Iz pr­ko­sa se ra­đa mr­žnja. A iz mr­žnje zlo­čin. Čak i onaj naj­te­ži – ge­no­cid­ni. Ni­ka­da ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti po­bi­je­ne u NA­TO agre­si­ji i po­ru­še­ne ci­vil­ne objek­te: ško­le, bol­ni­ce, mo­sto­ve. To su na­zva­li – „mi­lo­srd­ni an­đeo”.
Od osni­va­nja NA­TO pr­ko­si Is­to­ku. Pr­vo je to bio SSSR, pa sa­vre­me­na Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja, pa arap­ski svi­jet i ta­ko­zva­no „arap­sko pro­lje­će“, ko­je, evo, tra­je go­di­na­ma. I ta­ko – „re­dom ide re­di­ca“.
Mno­go to­ga se pro­mi­je­ni­lo. Da­nas ni či­ta­va Afri­ka ni­je Cr­ni kon­ti­nent. Ni­su svi mu­sli­ma­ni Bin La­de­no­vi te­ro­ri­sti. Bin La­den je uklo­njen ali tkz. „arap­sko pro­lje­će“ još tra­je. I tra­ja­će du­go. Bom­bar­do­va­nja su sve že­šća. Mir je ugro­žen.
SSSR i Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja su se do sa­da uspje­šno ­bra­ni­li od NA­TO-a. Ali zlu se ne mo­že vje­ro­va­ti. Vri­je­me zah­ti­je­va ve­li­ki oprez. Cr­na Go­ra dok je god van blo­ko­va ne stra­hu­je za svo­ju bez­bjed­nost. Kao even­tu­al­ni pri­ja­telj NA­TO-a, mno­go vi­še bi stra­ho­va­la. Jer ko je pri­ja­telj NA­TO-a, on mo­ra bi­ti ne­pri­ja­telj osta­log svi­je­ta, u pr­vom re­du Ru­ske Fe­de­ra­ci­je – da­nas. I Sr­bi­je u su­sjed­stvu. Pro­tiv njih Cr­na Go­ra do sa­da ni­je ra­to­va­la iako su ra­to­vi bi­li sva­ko­dnev­ni. Ta­ko do­la­zi­mo do pa­ra­dok­sa: da su nam „pri­ja­te­lji“, u stva­ri ne­pri­ja­te­lji, a da nam je „ne­pri­ja­telj“ – „na­ša vje­kov­na za­štit­ni­ca – Ru­si­ja“, ka­ko pi­še u broj­nim ar­hiv­skim do­ku­men­ti­ma, ko­ji svje­do­če o sve­mu to­me. Ne­ću pod­sje­ća­ti na Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog ko­ji je uvi­jek go­go­vrio da je na­ša maj­ka isto što i ru­ska maj­ka. Istu mi­sao na­la­zi­mo u ri­je­či­ma Vu­ka Ka­ra­dži­ća, ko­ji je sa­ku­pljao i sa­ču­vao na­rod­nu mu­drost, ko­ja nas opo­mi­nje: „U sta­rog du­šma­ni­na ne tra­ži no­vog pri­ja­te­lja!“
Isto­ri­ja nam je osta­vi­la mno­ga na­ra­vo­u­če­ni­ja. Ako smo po­tom­ci na­ših pre­da­ka mo­ra­mo sve to po­što­va­ti. I lju­bi­ti! NA­TO do sa­da ni­je ni­ko­ga bra­nio i od­bra­nio. A uče­stvo­vao je u do­volj­no ra­to­va, na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, u ko­ji­ma je po­gi­nu­lo vi­še ne­go u II svjet­skom ra­tu. To je re­zul­tat NA­TO ra­to­va u „bor­bi za mir“. Za kraj ću ci­ti­ra­ti za­bo­ra­vlje­ne ri­je­či apo­sto­la Pa­vla: „Ni­šta si ako lju­ba­vi ne­maš“. U jed­nom in­ter­vju naš pje­snik - ge­ni­je je za­pa­zio:
„U Bi­bli­ji po­sto­ji sa­mo jed­na pje­sma
zo­ve se Pe­sma nad pe­sma­ma“.
Ako vo­li­mo svoj na­rod i svo­ju ze­mlju, ne­ka se na re­fe­ren­du­mu ču­je me­ri­tor­ni glas na­ro­da. Vje­ru­jem da će on bi­ti ne u NA­TO, ne u rat!